Novi dokumenti između Srbije i EU potvrđuju perspektivu integracija na polju ekonomije, kroz razvoj zajedničkog tržišta zemalja regiona zapadnog Balkana i kontekst podsticanja ekonomskog rasta svih zemalja koje pripadaju ovom geopolitičkom prostoru. Zacrtani pravac ekonomskog rasta, uključuje i rudarenje takozvanih kritičnih sirovina i minerala, njihovu tehnološku preradu i plasiranje na rastuća tržišta, pre svega proizvodnje električnih automobila i uređaja koji koriste litijumske baterije.

Regulisanje rudarenja kritičnih sirovina i minerala u Srbiji, smeštanjem u evropske zakonske i tehnološke koordinate, otvara perspektivu razvoja ove privredne grane u savremenom kontekstu. Evropska komisija je ustanovila jednostavnije zakonske procedure koje se odnose na iniciranje istraživanja, otvaranje rudnika, uvođenje tehnoloških standarda prerade i skladištenja, u skladu sa ekološkim standardima EU.

Savremena evropska praksa se može razumeti kroz primenu socijalno odgovornog rudarstva, koje promovišu pomenuti dokumenti, a pre svega Pismo o namerama i Plan rasta zapadnog Balkana u oblasti rudarenja sirovina i minerala. Povodom aktuelne „političko medijske drame” u vezi sa namerama kompanije „Rio Tinto” u Srbiji, posebno treba naglasiti da je previđeni koncept već primenjen u nordijskim zemljama i da se potencijalnom rudarenju na zapadnom Balkanu nikako ne bi mogao pripisati status „kolonijalnog eksperimenta” koji devastira prirodu namećući, istovremeno, eksploataciju zaposlenih po (brutalnom) kapitalističkom ključu.

U svetlu pomenutih dokumenta, ali i geopolitičkih, ekonomskih i tehnoloških trendova, svaka zabrana ili odlaganja projekta „Jadar” u Srbiji, nije od bilo kakve koristi državi i društvu, naprotiv. Kampanja protiv ovog projekta je samo sredstvo u političkoj borbi nekolicine glasnih pojedinaca i političkih lidera, koji se predstavljaju kao jedini relevantni zastupnici takozvane zeleno-leve orijentacije.

Srbija je opredeljena za evropski put, uz otvorenu mogućnost saradnje za velikim silama savremenog sveta, poput SAD, Rusije i Kine. Uprkos nesumnjivim razlikama u pogledu političkih i bezbednosnih pitanja, pre svega kad je reč o statusu Kosova, Srbija i EU nesumnjivo ostaju glavni politički i ekonomski partneri.

Premda bi se veći deo javnosti mogao složiti u pogledu tvrdnje da evrointegracije „blago” stagniraju, određeni pozitivni pomaci registrovani su u poslednjem Izveštaju Evropske komisije. I dok političko-bezbednosni aspekt integracija ponekad frustrirajuće sporo odmiče, prostor za ekonomsko-energetsku saradnju dolazi sve više do izražaja. Evropski interes za kritične sirovine, posledica je strateške odluke da se umanji i oslabi dominacija Kine u oblasti kritičnih sirovina, pre svega litijuma, budući da Kina, kontroliše 92 odsto svetske prerade „belog zlata”.

Litijum je strateški bitna sirovina za baterije koje se koriste u industriji električnih automobila i svih elektronskih uređaja, počev od personalnih kompjutera, preko pametnih telefona, i svih drugih uređaja koji su deo savremene svakodnevice. EU je kao svoj cilj postavila sprečavanje nastanka stanja zavisnosti od kritičnih sirovina i minerala od zemalja poput Kine, ali i drugih neevropskih uvoznika, na način na koji je, na primer, zavisna od ruskog gasa i nafte.

U sklopu dva pomenuta dokumenta EU, jasno je da će Evropska unija pomoći zemljama zapadnog Balkana da postanu članice Evropske asocijacije za kritične sirovine i minerale i Asocijacije za baterije, što znači da će svi procesi vezani za istraživanje, iskopavanje, preradu i reciklažu kritičnih sirovina biti usklađeni sa najvišim standardima EU, uključujući i stroge kriterijume zaštite životne sredine i očuvanja biodiverziteta. Saradnja sa EU po pitanju kritičnih sirovina i minerala nije jednosmerna ulica, tačnije ona ne donosi ekonomsku stratešku korist isključivo EU, već i zemljama zapadnog Balkana, posebno Srbiji koja je bogata litijumom i boratima.

Naime, Srbija bi eventualnim ponovnim pokretanjem projekta „Jadar”, unapredila veći broj različitih (ekonomski i društveno) korisnih aktivnosti. Samo na iskopavanju ruda litijuma širom zemlje moglo bi se angažovati nekoliko hiljada zaposlenih, na duži period. Neke procene ukazuju da bi u rudniku kompanije „Rio Tinto” bilo radno angažovano 1.300 radnika, od kojih mnogi na neodređeno vreme, kao i da bi još približno 3.265 lica bilo radno angažovano po različitim drugim osnovama van radnog odnosa, povezanih direktno ili indirektno sa ovim projektom. Otvaranje rudnika podrazumeva 2,55 milijarde evra kapitalnih troškova, 300 miliona troškova za nabavke i oko 185 miliona evra isplaćenih po osnovi rudne rente. Čitav poduhvat vezan za rudarenje litijuma potencijalno može da podigne bruto društveni proizvod Srbije čak tri odsto, ukoliko se uzme u obzir isključivo eksploatacija rude iz nalazišta u Gornjim Nedeljicama.

Nalazište litijuma u našij zemlji je osnova za lidersku ulogu u e-mobilnosti. Otkriće i eksploatacija litijuma u rudniku Gornjim Nedeljicama, otvorilo bi perspektivu za otvaranje fabrika litijumskih baterija.

U Srbiji već postoji fabrika „Elevens Es”, koja se bavi proizvodnjom litijum-gvožđe-fosfatnih baterija (LSF tehnologija), a upravo LSF tehnologija aktuelno predstavlja vodeću tehnologiju u masovnoj upotrebi baterija.

Najavljena investicija slovačkog Inobata, otvoriće mogućnost za masovnu proizvodnju litijumskih baterija za električne automobile.

Koliko su fabrike litijumskih baterija posao budućnosti, potvrđuje podatak da se u susednoj Mađarskoj nalaze dve fabrike litijumskih baterija, uz napomenu da Mađarska ne poseduje nalazište litijuma, poput Srbije.

Kumulativno posmatrano, rudnici kompanije „Rio Tinto”, očekivani, posledični razvoj industrije litijumskih baterija, koje prate niski transportni troškovi, porezi, unapređenje infrastrukture i porast stope zaposlenosti, Srbiju bi, za početak, učinili konkurentnom u industriji masovne proizvodnje električnih automobila i njihovih rezervnih delova. Pored toga, rudnik litijuma, zajedno za industrijom litijumskih baterija, otvara perspektivu saradnje sa gigantima u oblasti industrije mobilnih telefona i prenosnih računara.

Dakle, ekonomska isplativost rudarenja je nesumnjiva. Odustajanje od rudarenja litijuma, dugoročno gledano, moglo bi imati brojne i raznorodne negativne posledice. Među mnoštvom negativnih posledica, tri se izdvajaju kao najočiglednije: gotovo izvestan finansijski gubitak na strani Srbije, u slučaju rešavanja spora putem međunarodne arbitraže, loš imidž Srbije kod investitora i „zatvaranje vrata” probitačnom konceptu e-mobilnosti koji doživljava procvat u savremenom svetu.

Gotovo izvesni gubitak arbitraže pred međunarodnim sudovima, u slučaju spora države Srbije i kompanije „Rio Tinto”, naneo bi veliku štetu javnim finansijama Srbije.

Odlaskom velikog investitora, poput „Rio Tinta”, usledila bi i takozvana reputaciona šteta u odnosu na potencijalne nove srpske poslovne partnere. Naime, uprkos brojnim naporima učinjenim tokom decenijama koje su iza nas, Srbija bi bila percipirana kao stagnativna zemlja kad je o investicijama reč, što bi izazvalo nesigurnost kod već prisutnih investitora i vrlo verovatno, radikalnu sumnju u izvesnost ulaganja u nove investicije.

Kada analiziramo stavove iznete u javnosti, dominantni argument u prilog obustavljanja projekta „Rio Tinta”, primarno je ekološke, a samo delimično ekonomske prirode. Ova primedba je sažeta u paroli „Čist vazduh i voda”, i artikulisana uporedo sa odbranom poljoprivredne proizvodnje u lozničkom kraju. Kako do sada stvari stoje, niko od zagovornika navedenog stava nije dovoljno argumentovano pojasnio zašto je protiv eksploatacije litijuma u Srbiji, a još manje zašto je bi eksploatacija ove rude nužno isključivala brigu o ekologiji.

Srbija bi prihvatanjem evropskog koncepta rudarenja kritičnih ruda i industrije baterija, uporedo sa usvajanjem i praktičnim sprovođenjem evropskog plana za rast zapadnog Balkana, integrisala i pomenuti plan socijalno odgovornog rudarstva. Argumenti u prilog moratorijumu na rudnik litijuma iz ekoloških razloga, ako za to bude političke volje, bili bi razumno osporeni kao i ekonomska dobit za lokalnu zajednicu i državu Srbiju. Sve ovo bi, svakako moralo da bude činjeno uz pravičnu ekonomsku kompenzaciju vlasnika poljoprivrednog zemljišta.

Mnogim poznavaocima prilika u ovoj oblasti izgleda politički paradoksalno da su baš takozvane proevropske snage u Srbiji te koje se protive realizaciji projekta „Jadar”. Osim onog koje se izdvaja kao očigledno – protivimo se svemu što vlast promoviše, postoje i druga: neznanje i predrasude, a njih mogu pobiti samo – činjenice.

Izvor: Politika