Kapacitet elektrolizera za proizvodnju vodonika sa niskim sadržajem ugljenika raste na oko 1 400 GV u 2050. (u smislu unosa električne energije) u SDS-u. U poređenju sa današnjim nivoom proizvodnje elektrolizera – za koji je kapacitet fabrike ispod 5 GV širom sveta – ovo je veliko povećanje i zahtevaće odgovarajuće povećanje mineralnih inputa.
Procena mineralnih inputa za elektrolizere je komplikovana zbog različitih mineralnih intenziteta konkurentskih dizajna elektrolizera. Postoji neizvesnost oko toga koji od tri glavna tipa elektrolizera može dominirati tržištem.
Trenutno se najčešće koriste alkalni elektrolizatori. Imaju niske kapitalne troškove, delom zbog izbegavanja plemenitih metala, ali trenutni dizajn zahteva nikl u količinama većim od jedne tone po MV. Očekuje se smanjenje potražnje za niklom za alkalnim elektrolizerima, ali se ne očekuje da će nikl biti eliminisan iz budućih dizajna. Međutim, čak i ako alkalni elektrolizatori dominiraju tržištem, potražnja za niklom za elektrolizerima bi ostala mnogo niža od one za baterije u SDS-u. Elektrolseri sa protonskom izmenjivačkom membranom (PEM) su danas skuplji, ali se već koriste u velikimobjektima jer su manji i fleksibilniji. Dok PEM koristi više plemenitih metala nego alkalnih – na primer, oko 0,3 kg platine po MV danas – ne očekuje se da će postati dominantan izvor potražnje za platinom i iridijumom, čak i na nivoima primene u SDS. Čvrsti oksidni elektrolizatori su u ranijoj fazi razvoja, iako ih njihova veća efikasnost i reverzibilnost čine potencijalno atraktivnom opcijom. Poput alkalnih elektrolizera, oni trenutno koriste nikl, kao i retke zemlje kao što su lantan, itrijum i cirkonijum.
Uprkos marginalnom uticaju na ukupnu potražnju za energijom za kritičnim mineralima u SDS-u, potrebe elektrolizera za mineralima su značajna komponenta troškova i to bi moglo uticati na njihovu konkurentnost ako cene minerala porastu kao odgovor na potražnju, na primer iz baterija, gorivnih ćelija i drugih tehnologije čiste energije.
