Poseta mongolskog premijera Vašingtonu kako bi se razgovaralo o potencijalnoj
saradnji retkih zemalja može se smatrati jačanjem pozicije Sjedinjenih Država.
Mongolija, bogata mineralima, posebno bakrom i retkim zemljama, ali stisnuta između Kine i Rusije, čini ključni pomak ka „trećem susedu“, Sjedinjenim Državama. Tokom nedavne posete Vašingtonu, premijer Oiun-Erdene Luvsannamsrai je imao za cilj da ojača veze SAD u vezi sa kritičnim mineralima i posebno da unapredi saradnju u rudarstvu retkih zemalja. Pored toga, Mongolija i SAD su posredovale u sporazumu o vazduhoplovstvu „Otvoreno nebo“, čiji je cilj bio da podstakne direktnu trgovinu.
Ukoliko se ovi sporazumi realizuju i retke zemlje transportuju vazduhom iz Mongolije u Sjedinjene Države, kakve su implikacije za strateško takmičenje Kine i SAD?

Strategija „tačka gušenja“.

Kina-SAD odnosi su najbitnija bilateralna dinamika u svetu od kraja Hladnog rata.
Nedavno je konkurencija preuzela prednost nad saradnjom između ove dve supersile, a Peking i Vašington se bore za prednost od trgovine i tehnologije do kontrole nad kritičnim lancima snabdevanja mineralima.
Globalni lanci snabdevanja su evoluirali zbog dva međusobno isprepletena faktora: napretka u IKT i prekograničnoj logistici, zajedno sa smanjenjem institucionalnih barijera koje su omogućile organizacije poput STO. Kao rezultat toga, upravljanje lancem snabdevanja postalo je ključno za optimizaciju efikasnosti, isplativosti i neprekidnih tokova kapitala i informacija kako za preduzeća tako i za nacionalne ekonomije.
Međutim, lanci snabdevanja predstavljaju paradoks: kako postaju sve složeniji,
preplićući se u višeslojne nizove dobavljača, od kojih je svaki izabran zbog svojih
konkurentskih prednosti, oni takođe postaju ranjiviji na spoljne šokove. Ovo uključuje prirodne katastrofe, pandemije i nepredvidive geopolitičke promene. Nedavni događaji poput Kina-SAD tehnološkpg rata i ekonomske sankcije Rusiji nakon njene invazije na Ukrajinu naglašavaju krhkost današnjih globalnih lanaca snabdevanja.
U kontekstu promenljivog geopolitičkog okruženja, određene tačke u lancima
snabdevanja smatraju se potencijalnim ranjivostima. „Tačka zagušenja“ označava
kritičnu i nezamenljivu komponentu ili kariku unutar lanca snabdevanja, podložnu
kontroli od strane potencijalno suprotstavljenih subjekata. U suštini, tačku gušenja karakteriše oblik monopola. Dok preduzeća mogu imati monopol da bi ostvarila povećanu ekonomsku dobit, nacije ih često kultivišu za političke ciljeve. Osim uspostavljanja monopola za stvaranje strateških zagušljivih tačaka, postoji i alternativna i agresivnija strategija: ciljanje na protivnikovu prigušnu tačku kako bi se namerno poremetilo njihovo ključno snabdevanje.
U nadmetanju između Sjedinjenih Država i Kine, obe nacije koriste strategije zagušenja.
Za početak, SAD su iskoristile svoju dominantnu poziciju u lancima snabdevanja
poluprovodnicima da bi izvršile veliki tehnološki i geopolitički uticaj. Ovaj manevar efikasno obuzdava napredak Kine u naprednoj proizvodnji čipova. Kina je, kao odgovor, sprovela sopstvene kontramere, uključujući kontrolu izvoza kritičnih metala. Ove recipročne akcije prevazišle su oblast ekonomskih sankcija, označavajući širi oblik ekonomskog rata između dve sile.
Usred ovih različitih mera i kontramera, Kina ima „keca u rukavu“: svoju kontrolu nad odvajanjem i prečišćavanjem retkih zemalja. Trenutno je Kina jedini dobavljač kontinuiranog, neprekidnog snabdevanja visokoenergetskim trajnim magnetima pogodnim za aplikacije na visokim temperaturama kao što su električni motori koji se koriste u električnim vozilima.

Geopolitika retkih zemalja

Retke zemlje igraju ključnu ulogu u brojnim savremenim tehnologijama. Konkretno, brz rast obnovljivih izvora energije i srodnih tehnologija, kao što su električna vozila, energija vetra i solarna energija, podstakao je povećanje potražnje za retkim zemljištima od 37 odsto u 2022. godini, što se očekuje da će se trend nastaviti najmanje u narednih pet godina. Ipak, lanci snabdevanja za retke zemlje su zaglibljeni u geopolitičkoj ranjivosti. Značajno je da se Kina može pohvaliti najvećim prirodnim rezervama od svih 17 retkih zemnih elemenata i kultivisala je jedinstvenu sposobnost da prečisti i odvoji svaki od njih.
Štaviše, od 2012. Kina je intenzivirala svoje napore da krene na gore u lancu vrednosti.
Naročito je konsolidovala eksploataciju i preradu retkih zemalja u okviru državnih
preduzeća i uspostavila ključne istraživačke centre. Uprkos tome što je počela sa
podnošenjem patentnih prijava skoro dve decenije nakon Sjedinjenih Država i Japana, Kina je držala više od 80 odsto svih patenata koji se odnose na retke zemlje do 2020.
Kina je sada najveći uvoznik i izvoznik retkih zemalja, što znači da kontroliše najveći deo obrade retkih zemalja, uključujući prečišćavanje, odvajanje i proizvodnju magnetnih materijala. Tokom prve polovine 2023. Kina je uvezla 90.920 tona ruda i metala retkih zemalja, značajan deo iz Sjedinjenih Država, i izvezla 26.236 tona rafinisanih retkih zemalja, prvenstveno magnetnih materijala. Iako je teoretski izvodljivo, razdvajanje od kineskih lanaca snabdevanja retkih zemalja bi uključivalo značajne troškove i potencijalno ometajuću stabilnost lanca snabdevanja.

Osim retkih zemalja, Kina je vodeći i najisplativiji snabdevač mnogih kritičnih minerala od vitalnog značaja za prelazak na čistu energiju. Imajući u vidu geopolitičke i ekološke rizike vezane za rudarstvo i preradu minerala, pojačala se zabrinutost za sigurnost snabdevanja retkom zemljom. Prepoznajući svoju potencijalnu ranjivost na kineska ograničenja, zapadne vlade aktivno nastoje da izjednače uslove. Ovo uključuje nastojanje da se diversifikuju izvori rudarstva i izgradnje objekata nezavisno od kineskog doprinosa.
Suočeni sa geopolitičkom konkurencijom između Zapada predvođenog SAD i Kine, sve više nacija, uključujući Mongoliju, gravitira ka demokratskom bloku kako bi ublažile rizike od dominacije Kine u kritičnim lancima snabdevanja. Reagujući na niz kontrola izvoza i tehnoloških sankcija za poluprovodnike koje su joj nametnute, Kina se osećala prinuđenom da primeni recipročne akcije.
Na primer, Peking je precizno i promišljeno u početku smanjio izvoz galijuma i
germanijuma, dva retka metala koja su sastavni deo proizvodnje nekoliko strateški značajnih proizvoda, uključujući sisteme vojnog naoružanja. Ovaj potez je usledio nakon novog kineskog zakona o spoljnim odnosima koji je usvojen 1. jula, koji tvrdi da nacija može primeniti kontramere kada se suoči sa spoljnim ograničenjima. Štaviše, nedavno uvođenje kineske politike kontrole izvoza bespilotnih letelica ukazuje na potencijalnu eskalaciju u ovim merama.
U svetlu kineskih kontramera, Pentagon istražuje partnerstva sa američkim i kanadskim kompanijama za recikliranje retkih metala iz otpada i rafinisanje galijuma i germanijuma.
Štaviše, Sjedinjene Države su proglasile ograničenja američkih investicija u kineski tehnološki sektor.
Imajući u vidu ovu pozadinu, poseta mongolskog premijera Vašingtonu kako bi se
razgovaralo o potencijalnoj saradnji u oblasti retkih zemalja može se posmatrati kao jačanje pozicije Sjedinjenih Država, potencijalno preokretanje ravnoteže snaga u ovom geopolitičkom natezanju konopa.

Može li mongolska diplomatija retkih zemalja da promeni ravnotežu moći?

Potencijalno partnerstvo retkih zemalja između Sjedinjenih Država i Mongolije obećava zajedničku dobit. Za SAD bi saradnja mogla da posluži za diversifikaciju izvora retkih zemalja. U međuvremenu, Mongolija će imati koristi od proširenih diplomatskih veza i potencijalnih američkih investicija koje bi mogle da podstaknu njen ekonomski rast.
Međutim, kao iu svakom međunarodnom odnosu, đavo je u detaljima.
Nekoliko značajnih prepreka baca senku na potencijalno partnerstvo. Prvo, ekonomska održivost iskopavanja retkih zemalja, koje dolaze u koncentracijama oksida u rasponu od 1 do 70 procenata, daleko je od garantovane. I dalje postoje neizvesnosti u vezi sa kvalitetom mongolskih rezervi retkih zemalja i potrebnim ulaganjem za ekstrakciju i preradu.
Drugo, Mongolija bi se mogla suočiti sa domaćim protivljenjem rudarskim operacijama retkih zemalja, koje imaju velike ekološke troškove. U celom svom lancu vrednosti, ovaj proces troši značajne resurse energije i vode dok stvara različite otpade i zagađivače, uključujući toksične ostatke rudarstva, otpadne vode opterećene teškim metalima, radioaktivnim otpadom i zagađivačima vazduha kao što su ugljen-dioksid i sumpor- dioksid. Kina je ovu lekciju naučila na teži način: Izveštaji pokazuju da bi moglo da prođe od 50 do 100 godina da se životna sredina u potpunosti oporavi u okrugu u provinciji Đangsi gde su bogata nalazišta teških retkih zemalja. Procenjena cena za ovu restauraciju je približno 38 milijardi juana, što je ekvivalentno oko 5,5 milijardi dolara.
Treće, nedostatak kritične infrastrukture u Mongoliji, uključujući adekvatne puteve za transport teške mašinerije i pouzdanu električnu energiju, otežava izazove. Ironično, najbolja nada Mongolije za rešavanje ove situacije je Kina. Dve zemlje su se dogovorile da sarađuju na različitim infrastrukturnim projektima, uključujući prekogranične železnice, trgovačke luke, puteve i autoputeve.
Konačno, status Mongolije bez izlaza na more čini da se oslanja na drumski transport kako bi stigla do najbližih kineskih luka za globalnu trgovinu. Dok sporazum o vazduhoplovstvu „Otvoreno nebo“ nudi alternativu, cena minerala za vazdušni transport može lako da negira bilo kakvu ekonomsku korist. Pored toga, primena sporazuma zavisi od saglasnosti Kine ili Rusije, jer njihov vazdušni prostor mora biti pređen da bi se letovi mogli nastaviti.
Stoga, iako bi ojačane veze između Sjedinjenih Država i Mongolije mogle biti
geopolitički nepovoljne za Kinu, mongolski stožer izgleda više simboličan nego
ukorenjen u ekonomskom pragmatizmu. Potencijalni nedostatak ove promene je u tome što bi mogla da ugrozi postojeću saradnju Kine i Mongolije. Kina ostaje najznačajnija destinacija za mongolski izvoz minerala, uključujući bakar i ugalj. Ukoliko se Mongolija odlučno okrene ka Zapadu, mongolski izvoz bi se mogao suočiti sa ograničenjima.

Zaključak

Kako Kina-SAD tenzije eskaliraju, druge zemlje se često osećaju pod pritiskom da se pridruže jednoj od ovih supersila. Manje zemlje imaju manju težinu u pomeranju odnosa Kina-SAD dinamičniji od većih, a ipak njihove odluke odražavaju zajedničke geopolitičke strepnje. Kako je istakao Ojun-Erdene, zemlje poput njegove mogle bi mnogo da pretrpe ako konkurencija supersila proključa.
U trci sa vremenom u borbi protiv klimatskih promena, globalno jedinstvo, a ne
fragmentacija je potreba sata.