Uranijum, koji je nakon otkrića 1789. godine bio primarno korišćen kao boja u grnčarstvu, sada ima značajnu primenu u industriji nuklearne energije i u medicini.

Ima ga u izobilju i lakše ga je pronaći, zbog radijacije koju daje dok se raspada. Generalno, zalihe uranijuma odgovaraju potražnji za njim, mada su nedavno postojali strahovi da to neće ostati tako. Kako se svet kreće ka čistijoj energiji, kao što je nuklearna, a ne fosilna goriva, moraće da se pronađu nove zalihe.

Znamo gde ga ima mnogo – u svetskim okeanima – ali postoji problem.

„U okeanima ima mnogo uranijuma, više od hiljadu puta više nego što se nalazi u zemlji, ali je zaista razblažen, tako da ga je veoma teško izvući“, rekla je dr Džesika Velišček Karolan, vodeći naučnik u studiji koja opisuje obećavajući novu tehniku ekstrakcije, u izjavi: “Glavni izazov je to što su druge supstance u morskoj vodi, soli i mineralima, kao što su gvožđe i kalcijum, prisutne u mnogo većim količinama od uranijuma.”

Tim se bavio slojevitim dvostrukim hidroksidnim (LDH) materijalima, visoko modifikujućim materijalima koji su obećavali vađenje uranijuma, kao i metala. LDH materijali imaju slojeve sa pozitivnim i negativnim naelektrisanjem, koji se mogu prilagoditi za ekstrakciju specifičnih supstanci – u ovom slučaju, uranijuma.

Pokušavajući da ekstrahuje uranijum u uslovima sličnim morskoj vodi, tim je usavršio svoju tehniku i otkrio da je dodavanjem neodimijuma mešavini posebno efikasan u izdvajanju uranijuma u ​​odnosu na druge elemente koje ima u okeanima.

Osim što je koristan za sakupljanje novog uranijuma, mogao bi imati potencijal za čišćenje radioaktivnih otpadnih voda proizvedenih u nuklearnoj industriji.

„Postoje dodatne prednosti u tome što su ovi materijali jednostavni i jeftini za izradu“, dodala je Velišček, zaključujući da bi mogli da budu „isplativ izbor za ekstrakciju uranijuma velikih razmera“.