Vlasti u Zeničko-dobojskom kantonu pogodovale su firmi „Adriatic Metals“ prilikom dodele koncesija u Varešu, zakinuvši budžet za skoro pet miliona maraka. Meštani su zauzvrat dobili devastirano izletište i potok usljed nedozvoljene eksploatacije kamena i rekonstrukcije puta.

Buka teških građevinskih mašina na razmeđu Vareša i Kaknja razbila je harmoniju gotovo netaknute prirode na pragu prašume Trstionice. Šumski potok je već devastiran, a i životinje su u opasnosti jer strana rudarska kompanija očekuje zaradu iz utrobe bosanske zemlje.

Rudnik britanske kompanije „Adriatic Metals“ nije ni počeo raditi, a desetogodišnja istraživanja i pripremni radovi su iza sebe ostavili uništenu prirodu. Lokalno stanovništvo, ipak, najviše strahuje za vodu kojom se snabdeva Kakanj.

Vlasti u Zeničko-dobojskom kantonu (ZDK) su kompaniji dale koncesiju za istraživanje i eksploataciju ruda, izlazeći ususret interesima investitora, a na štetu javnih budžeta.

Novinari Centra za istraživačko novinarstvo (CIN) otkrivaju da je 2018. godine ova kompanija, koja se tada zvala „Eastern Mining“, dobila koncesiju šest puta jeftinije od domaćih firmi, čime su građani ostali zakinuti za oko pet miliona maraka.

„Sve će biti kontaminirano. Zašto, za šaku zlata?! Ma, ne vriedi šake zlata“, upozorava profesor sa Šumarskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu Dalibor Ballian.

Loša računica

Vlada ZDK je tokom prošle decenije kompaniji „Adriatic Metals“ dala na korištenje četrdesetak kvadratnih kilometara (četiri hiljade hektara) vareške zemlje za istraživanje i eksploataciju olova, cinka i barita. Firma je za to do sada platila više od 2,5 miliona maraka koncesionih naknada u općinski i kantonalni budžet.

Miloš Bošnjaković, australijski biznismen poreklom iz Tuzle, i njegova firma „Balkan Mining Pty“ Ltd su 2012. godine kupili malu kreševsku firmu „MM Project“, koja će kasnije promeniti ime u „Eastern Mining“.

U proleće 2013. „MM Project“ kupuje DP „Rudnik olova, cinka i barita“ u Varešu s ciljem započinjanja rudarskih poslova na ovom području.

„To je bio preduslov da učestvujemo na javnom pozivu Zeničko-dobojskog kantona. (…) da učestvujemo u dodeli prava na geološko istraživanje“, priseća se Bošnjaković.

Prvi i osnovni koncesioni ugovor je potpisan u martu 2013. godine. „MM Project“ je pod koncesiju dobio 116,8 hektara uz cenu od 1.500 KM po hektaru. Bilo je to tek oko tri posto ukupne površine koju će im vlast dati na korištenje u narednih deset godina na osnovu tri aneksa ugovora.

Mesec dana kasnije Zeničko-dobojski kanton prvi put uređuje ovu oblast i donosi odluku da koncesionari plaćaju 10.000 KM po hektaru za naknadu pri ulasku u posed, ali će se ispostaviti da to pravilo neće važiti za ovu kompaniju.

„Eastern Mining“ je 2017. godine kupila britanska kompanija „Adriatic Metals“ Ltd. Godinu dana kasnije sa ZDK su potpisali prvi aneks na osnovni ugovor, dodajući koncesionom polju novih 584 hektara – pet puta veću površinu od dotadašnje. No, koncesiju nisu platili 10.000 KM po hektaru, koliko je Vlada prethodno utvrdila. Koncesija im je obračunata 1.500 KM po hektaru, koliko su platili i osnovnim ugovorom.

Bošnjaković kaže da u slučaju da je vlast insistirala na ceni od 10.000 KM po hektaru, „Eastern Mining“ se „ne bi produžio“ ni za jedan centimetar.

Nermin Ćosić, bivši uposlenik Ministarstva za privredu ZDK koji je bio uključen u poslove dodjele koncesija, potvrđuje da je Vlada prihvatala uslove investitora.

„Zato što uzima taj veliki komad zemlje, on mora, znači, platiti baš ogromnu količinu. Tako da smo mi u startu sa „Eastern Miningom“ dogovarali da to bude nekih 10–15 feninga po metru kvadratnom (1.000–1.500 maraka po hektaru, op. a), ta jednokratna koncesiona naknada“, objasnio je Ćosić.

Tako je „Eastern Mining“ koncesiju plaćao šest puta jeftinije od drugih koncesionara. Da je naknada redovno naplaćena, u budžetima bi bilo oko pet miliona maraka više.

Kantonalno pravobranilaštvo ZDK u ovom slučaju nije dalo mišljenje o dodeli koncesije po nižoj ceni, iako je po zakonu Vlada to od njega morala zatražiti. Pravobranilac Seđad Kliko nije htio zvanično govoriti o ovome.

„Adriatic Metals“ od 2017. godine u medijima glorifikuje važnost projekta za građane ovog kraja i najavljuje radove koje podržava i lokalna vlast.

„Easter Mining“ je 2020. dobio i najveći komad polja za istraživanje i eksploataciju, i to po deset puta nižoj ceni – 150 KM po hektaru. Vlada je prethodno donela odluku kojom se jednokratna naknada za sve koncesionare umanjuje sa 10 hiljada na 150 KM. Tako je koncesionar više od 3.200 hektara dobio na korištenje za naknadu od 481.650 KM.

Smanjenje jednokratne naknade u Ministarstvu za privredu ZDK pravdaju time što je povećana „kontinuirana naknada“ koja se plaća tek kada počnu iskopavanja. Ona je ovom odlukom skočila sa 1,50 na 3,90 KM po toni iskopane rude. Naknadu po novoj ceni „Eastern Mining“ još nije počeo plaćati.

Generalni direktor „Adriatic Metals“ Paul David Cronin kaže da je on predložio Vladi ZDK ovakav potez.

Stamen put, krhk beton

Dolaskom „Adriatic Metalsa“ u rudnik na razmeđu općina Vareš i Kakanj trebao je biti izgrađen novi put iz Vareša. Direktor Cronin kaže da „Adriatic Metals“ gradi novi put, ali da je taj posao posustao jer je kasnilo dobijanje potrebnih dozvola.

U međuvremenu, radnici „Adriatic Metalsa“ do rudnika dolaze i šumskim putem iz pravca Kaknja koji je bez dozvola nasut i proširen za potrebe ove firme. Put duž pitkih tokova reke Trstionice i Vrućeg potoka proširivali su radnici kakanjske firme „Trgošped“ s kooperantima.

Vlasnik „Trgošpeda“ Iso Zaimović kaže da su radovi na putu Mehorić – Vrući potok izvođeni za „Adriatic Metals“, ali o detaljima nije mogao govoriti jer ga na tajnost obavezuje poslovni ugovor.

Tako se šest kilometara šljunčanog puteljka, nauštrb prirodnih bogatstava gotovo netaknute kakanjske prirode, pretvorilo u prometan kamionski put. „Od ušća Vrućeg potoka u Trstionicu put, suštinski, nije ni postojao. To je bila planinarska staza“, priseća se aktivistica Hajrija Čobo.

Inspekcija Općine Kakanj je prve prijave o nasipanju i proširenju šumskog puta dobila krajem 2021. godine. Amir Dedić, šef inspekcije u Kaknju, seća se svojih odlazaka na teren prema Vrućem potoku: „I mi prvi put kad smo išli to je sve bila šuma. Bio je neki putić, mogao je džip proći. Drugi put kad smo otišli, znači, to mogu kamioni prolaziti“.

Borba za pitku vodu

Reka Bukovica s druge strane brda nosi vode lokalnih potoka i izvora ovog kraja. Njom se napaja oko 37 hiljada stanovnika Kaknja, ali ekološka aktivistica Hajrija Čobo kaže da bi zbog rudnika u Rupicama to moglo postati problem.

„Šta meni znači neka minimalna koncesiona naknada ako ja neću imati vode da pijem, a neću je imati, razumete, jer radovi se odvijaju na brdu koje je prožeto vodom poput vena. Vi tu jednom kad pustite teške metale u podzemne vode, to je gotovo, tu nema povratka“, upozorava Čobo.

Kakanjsko javno preduzeće „Vodokom“ je u maju 2021. godine odbilo dati „Eastern Miningu“ saglasnost za eksploataciju i izgradnju postrojenja za rudnik, argumentujući odluku stručnim mišljenjem inženjera geologije Mirze Bašagića. Bašagić je otkrio da su u studiji Rudarskog instituta iz Tuzle, koju je uz zahtev za izdavanje saglasnosti priložio „Eastern Mining“, navedeni netačni podaci. U njoj je navedeno da područje koncesije za eksploataciju ne ulazi u slivno područje rijeke Bukovice i da se ležište