Minerali i metali poput litijuma i bakra su ključni, ali retke zemlje kao što su skandijum, cerijum, prometijum, terbijum i tulijum su podjednako neophodne. Iako retke zemlje nisu tako retke kao što im ime govori — sa tulijumom koji je još češći od zlata — njihova ekonomska održivost za rudarenje zavisi od pronalaženja značajnih ležišta.

Nedavna studija IW Consult-a na Nemačkom ekonomskom institutu i ​​Fraunhofer Sistems and Innovation Research (ISI) ispitala je oslanjanje Nemačke na uvoz retkih zemalja, bakra i litijuma kako bi se procenio njihov značaj za ekonomiju. Nalazi otkrivaju valiki uticaj, pri čemu je skoro trećina vrednosti nemačkog proizvodnog sektora vezana za bakar, desetina na robu koja sadrži litijum, a preko petine na retke zemlje.

Izveštaj naglašava tržišnu dominaciju nekoliko dobavljača, prvenstveno Kine, koja drži najveća nalazišta retkih zemalja. Uprkos nalazištima u drugim zemljama poput Grenlanda, Kanade i Švedske, Kina ostaje primarni izvor.

Oslanjanje Nemačke na Kinu za retke zemlje je značajnije od njene zavisnosti od ruskog gasa, što predstavlja znatnu ranjivost zbog kineske kontrole nad istraživanjem i preradom. Ova zavisnost je pogoršana kineskom kontrolom izvoza retkih zemnih minerala i geopolitičkim tenzijama koje utiču na trgovinu.

Da bi poboljšali sigurnost retkih zemalja, stručnjaci zagovaraju reviziju čitavog lanca snabdevanja, diverzifikaciju zemalja dobavljača, jačanje domaće proizvodnje i jačanje napora za reciklažu. Neuspeh u rešavanju ovih izazova mogao bi da ugrozi nemačku industrijsku ekonomiju, ometa njene klimatske ambicije i ugrozi industrijsku proizvodnju i mogućnosti zapošljavanja.

Izvor: miningwatch.news